Komunikacija izmedju čoveka i psa

Popularno rečeno pas je životinja kojoj nedostaje samo govor. Ta razumna konstatacija je zanimljiva. Iako pas nema sposobinost govora on poseduje skoro sve ostalo. I upravo će se na tom "ostalom" graditi komunikacija. Kad govorimo, mi ne upotrebljavamo samo reči. Sadržaj našeg govora uveliko je uslovljen elementima koji nisu verbalne prirode. Ton, mimika lica, prečnik zenica, kretnje tela (položaji i ritmika njihovih povezivanja), odeća i pomoćni pribor, igraju bar podjednako važnu ulogu kao i reči. Tako je i sa psom jer će njegov govor biti u potpunosti sastavljen od gestova i intonacija. Izgovorene reči biće zvučni signali koje će pas spajati sa odredjenom situacijom, sa ponašanjem koje treba usvojiti. Tako na primer, kad pas sedne na zahtev vlasnika, on ne izvršava naredjenje zato što mu je rečeno "sedi", već stoga što je vlasnik tom zvuku pripojio pokrete što navodi na pokret koji treba izvršiti, i zato što je nagradio psa kad je ovaj odgovorio na željeni način. Čin udružen sa rečima može odgovarati situaciji koja za psa ima neko hijerarhijsko značenje i podrazumeva njegovo potčinjavanje. Otuda upravo oni signali vlasnika koji nisu verbalne prirode pojačavaju poruku ili je poništavaju. Zamislimo da se pas mužjak popeo na fotelju koju njegov gazda obično čuva za sebe. Pas je prepoznao to sedište kao važno kontrolno mesto da bi se sačuvao dominantni hijerarhijski položaj. Kada vlasnik naredi psu da sidje, on od njega zahteva da mu prepusti bitnu zonu u porodičnoj hijerarhiji. Ako on to učini ne pitajući se da li će pas poslušati, intonacija njegovog glasa, njegov pogled, položaj njegovog tela (lako nagnuto napred) pokazuju psu da se čovek zaista oseća dominantnim. U protivnom, ako on ishod sučeljavanja smatra neizvesnim, intonacija njegovog glasa, njegovo lice i telo otkrivaju njegovu dilemu. To psa navodi da pokuša da pripreti svom gazdi kako bi zauzeo viši hijerarhijski položaj. Takva situacija brzo se može pretvoriti u dramu ukoliko nedostatak ubedljivosti kod čoveka ustupi mesto strahu od režanja psa i ovaj počne da se smatra dominantnim. Ovde se vidi koliko bitnu ulogu igra komunikacija u uspostavljanju hijerarhije unutar porodice-čopora. Uskladjenost dveju poruka (verbalne i one koja to nije) obezbedjuje efikasnost prenošenja informacije. Često, nedovoljno poznavanje smisla ove ili one reakcije psa navodi vlasnika da prenese nepovezane informacije. Takav je slučaj sa čovekom koji gubi dah pozivajući psa, a ovaj nastavlja da se udaljava. Za vlasnika je prirodno da se pas vrati kada ga pozove. Medjutim, ovo je pogrešno, jer pas se "ne odaziva na svoje ime", on se ne poistovećuje sa tim zvukom koji je za njega samo znak kontakta sa gazdom. Da bi pozvao svog psa koji se slobodno kreće, čovek treba da bude veoma privlačan, u svakom slučaju privlačniji od drugih pasa ili igračaka kojima je pas do tada bio obuzet. Na žalost, ukoliko se pas nerado vraća, vlasnik počinje da se nervira, postaje veoma nestrpljiv, njegovo lice već podseća na kaznu koju će pas dobiti pri povratku, što životinju nagoni da ostane tamo gde je, ili čak da se udalji. Taj primer, kao i toliki drugi, ilustruje složenost artikulacije informacija koje se kreću od čoveka ka psu preko vizuelnog i auditivnog kanala. Jedan dodatni fenomen obogatiće te različite signale sklonost ka asimilaciji. Društveni sisari imaju zajedničke položaje i mimiku, ali njihov smisao i njihova funkcija se ponekad razilaze. Ista je stvar sa čovekom i psom, što će i jednog i drugog navesti da izmene organizaciju svojih različitih položaja kako bi po obliku i funkciji bili sličniji položajima one druge vrste. Tako zapažamo držanje psa koje je veoma blisko čovekovom. To je slučaj sa držanjem prilikom poziva na igru koje se ogleda u tome da se prednji deo tela podigne prema nosu sagovonika i praviti se da ga dodirujemo. Kod pasa koji žive u tesnoj zajednici sa čovekom, utvrdjuje se da, malo-pomalo, pas počinje da pokazuje jastučiće na šapama da bi dobio neki predmet ili hranu. Smatra se da, kod čoveka, ispružiti ruku sa dlanom nagore predstavlja pokret traženja. Zahvaljujući čovekovom odgovoru kada je pas prvi put izveo taj pokret, pas je izmenio ritual svoje vrste da bi bolje komunicirao sa čovekom. Isto tako, vlasnici brzo nauče da spuste svoj gornji deo tela i da se tapšu po listovima da bi svog psa pozvali na igru. Ti fenomeni komunikacije postoje i na nivou njuha. Mi ih još ne poznajemo naročito dobro, ali znamo da čovek ispušta feromone koji su hemijski bliski onima kod psa i ovaj bi ih mogao prepoznati.